Rekla je još, da joj je lakše što zna kad ću otići, da sam Maslačak, i da bi inače večito brinula koji ce me vetar oduvati. Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati, jednom i negde, i molila me je da ni slučajno ne odem ne dozvolivši da me isprati na stanicu. A upravo sam to uradio. Da, nek me đavo nosi…
Nisam bio nimalo dobar prema njoj…
0 komentari:
Objavi komentar